Smrt je nepoznanica za sve nas koji još uvek živimo. Logično, nikada ne možemo znati šta nas očekuje kada umremo. Ili ipak možemo?
Smrt možemo uporediti sa vratima. Možemo videti kako neko ide ka vratima, možemo ga videti ispred vrata, ali kada ode iza vrata više ga ne vidimo. Ipak, iza tih vrata nije sve tako crno, naprotiv.
Na tim vratima se zapravo zaustavlja samo vaše telo. Iza tih vrata je svlačionica, gde ostavljate kostim koje ste nosili do sada, i krećete u podragu za drugim. Kada zadjete iza tih vrata morate se rešiti starog kostima i otići da nabavite nov. Onaj koji će biti prikladan za novu ulogu.
Ako se plašite smrti, vi se ustvari plašite života. A život nikada ne umire. On samo menja oblik. Prelazi iz jednog u drugi i nastavlja da živi, itekako da živi.
Mi smo sa svakim umiranjem sve mudriji, svakom ulogom smo sve jači i iskusniji. Naša svest raste. Telo je to koje ostaje, telo je materija, a materija je podložna raspadanju. Svest nije, ona nastavlja da živi, večno.
Nemojte se pribojavati smrti. Naučite da je prihvatite kao kraj jedne serije. Ali, potrudite se da ulogu koju ste dobili u ovom životu odigrate najbolje što umete, da date sve od sebe da se stvari u vama i oko vas savršeno dešavaju. Osim što ste glumci vi ste i režiseri, i scenografi i sve što čini jedan film. Sami kreirate scene, s toga budite maštoviti. Samo tako ćete, kada dodje smrt biti zadovoljni, neće žaliti za onim što niste uradili, nećete žaliti za propuštenim prilikama, bićete srećni jer ste od ove uloge, od ovog života izvukli ono najbolje. Tada ćete smrt dočekati mirni i spokojni, spremni za nove uloge i za nove početke.
