Oduvek sam bila Ja… samo što to nisam mogla da vidim i prepoznam. Kada sam došla u formu, u telo, mnogo mi se svidelo to biološko odelo koje sam za samu sebe kreirala. Prosto sam se zaljubila u mogućnosti forme.
Ali oduvek sam samo ja.
Moje postojanje je za mene bilo strano, jer da bih razumela ko sam zaista, trebalo je osmisliti igru žmurke, ali tako da iskustveno doživim odvajanje od sebe same, da osetim separaciju, ali i da poverujem u nju, da bih mogla na pravi način suštinski ponovo da se setim, da se nađem, da se spoznam.
Ali oduvek sam bila samo Ja.
Ostavila sam tragove samoj sebi, mrvice hleba ili peska, kako bih mogla da se nađem. Podelila sam svoju kompletnost i uzvišenost na bilion delića i rasula se u toliko oblika, da bih na toliko načina opet došla do sebe. Same. Jedine.
Tragovi su sakriveni u snovima, spavanju, u rečima i značenju, u osećajima koje reči nose, u svim disciplinama, u religiji, verovanju u nešto uzvišeno.
Ostavila sam tragove u intuiciji, u prirodi, u biljkama koje otvaraju vrata raja. Tragovi su u pitanjima koja se javljaju, u svim potragama za odgovorima, i naravno u tom osećaju, u porivu, želji… onoj gorućoj, neshvatljivoj da Ti, drago moje odelo, nestaneš i shvatis ko živi u tebi.
I naravno… oduvek sam bila Ja.
Ja jesam ta koja je iza svih razgovora, iza svake reči, iza misli i osećanja. U meni i iz mene sve nastaje i nestaje. Načinila sam da sve bude promena, da se menja, dok ja ostajem nepomična i svesna svih promena i pomeranja.
Sebi sam kreirala ključnu ulogu, ulogu Tragača za Istinom, da bih kroz sve aspekte onoga što mene suštinski objašnjava navela tebe na put. Da na kraju shvatiš da je i taj put, kao i Tragač, samo uloga i scenario… jer, ja sam oduvek bila tu.
Sve što je nastalo na ovom svetu je nastalo iz mene, ni jedna osoba to nije stvorila. Sve sto vidiš, svaki ton koji čuješ, svaku pesmu koju pročitaš, film koji odgledaš, reč koju kažeš, sve što jeste na ovom svetu je iz mene.
Ti nikada nisi postojao, sanjala sam te.
I taj san je moje delo, moje ultimativno umetničko delo. Sve to zarad toga da se trgnem, probudim i budem ono što jesam.
Oduvek i zauvek sam samo Ja.
Da se nekako od spolja vratim unutra, da osetim svoje prostransvo, da se ponovo sklopim kao slagalica, da vidim i znam da sam van svih verovanja i koncepata – jednostavno savršena.
Onda kada sebe spoznam, kada se osetim, javiće se neopisiva ljubav i mir, sreća i zadovoljstvo koju nećes moći da opišeš rečima, sve dok u pogledu i prisustvu sebe ne osetiš to i u drugoj formi.
Tišina će biti jedini način da samu sebe objasnim sebi u drugima. Oduvek i zauvek sam samo Ja.
Autor: Jelena Nakić
Izvor: Mudrac.com
