Jutros sam te zvala zato što sam se uplašila. Postojala je samo praznina, i Marije [ime osobe koja govori] nigde nije bilo… Nisam bila tu! Stvarno sam se uplašila!
Sve je u redu. Bila si tu, ali ne lično, jer ko bi inače bio svedok praznine? Okusila si plodove sopstvenog istraživanja. Osvedočen je osećaj iščeznuća tvoje stare predstave o sebi. Kad stare referentne tačke nestaju, javlja se strah, ali i to je viđeno. Šta je bilo prisutno kao svedok svega toga?
Svo traganje na kraju ima samo jednu svrhu: da se pronađe tragalac i ode izvan u trajnu slobodu. Šta je to što traga? Može li se pronaći tragalac? Da li je tragalac konkretan, merljivi entitet?
Pa šta sam ja onda zapravo?
Ničiji odgovor tu nije od pomoći. Kažu da samo satvički um može da postavi takvo pitanje. Satvički um znači čist um, u kome nema ometanja i koji traga samo za jednom stvari: konačnim oslobođenjem. Taj um je sam božanski um.
Mudraci kažu da je život zaista srećan samo kad se pitanje ‘ko sam ja koji živi u ovom telu?’ pojavi, kad se prepozna i sledi sve dok se čovek ne oslobodi začaravajućeg i ograničavajućeg uticaja uma. Čovek postaje budan za nepromenljivu istinu.
Mogu da kažem da sam uvidela da nisam um i da je moja ličnost jedna ideja, ali postoji takođe misao da bi to nekako moglo biti jasnije, da bi moglo da se uradi nešto više.
Pogledajmo pobliže to ’ja’ koje opažaš kao sebe, ono što misli da bi moglo učiniti nešto više ili oseća da se približava nekom cilju. Danas, ovog trenutka, želim da spoznaš da si ti sam Buda, da si ista svest kao Hristova svest. Ti nisi potpuno svesna te istine zato što si prihvatila telo i um i odredila ih kao svoj izražaj i istinsko biće. Stoga zapažaš da si promenljiva, kao što su telo i um promenljivi.
Dokle god se držiš ideje da si lični entitet, zamišljaćeš da imaš nekakav zadatak da ostaneš kao Sopstvo – što ne možeš učiniti, niko to ne može. Postaješ vrlo frustrirana zbog osećaja da si ograničena. Ti bi čak i ostvarenje doživela kao prolazno iskustvo zato što je tvoje ja’ ukorenjeno u razdvojenosti.
Postoji ’ja’ koje se pojavljuje usled istorijske i psihološke prinude. Ono se povezuje sa raznim osobinama i težnjama, mešavinom uma i bića. Postoji takođe ’ja’ koje se pojavljuje iz beskrajnog prostora i kao taj prostor, i koje nema oblik.
Razluči šta je stvarno. Lično ’ja’ je puno osobina i traganja za sobom. Njegova samosvest je ukorenjena u poistovećenosti sa telom i zato se lako opaža kao fenomen. Ono što posmatra to lično ’ja-mene’ i njegova ograničenja takođe može da se oseća kao ’ja’, ali je tananije, bez oblika, poput prostora. To je ’ja-Sopstvo’, koje blista u telu kao prostranstvo, tišina, intuitivno znanje, ljubav i blaženstvo. ’Ja’ koje se nalazi u pozadini ’ja-mene’ je večno savršeno svest-sopstvo.
[Tišina.]
Dakle… sve dok mi pažnja ide ka onome što se pojavljuje, sve dok postoji određeni objekat koji opaža neki subjekat, uvek će postojati dvojnost. Stoga ću u određenom trenutku morati da napustim i samo traganje, zar ne?
Pravo govoreći, ništa ne napuštaš. Ono što se stvarno događa je to da u povoljnom času traganje napušta tebe! Ti si to što biva napušteno! Sri Ramana je rekao: „Nastavi sa istraživanjem sve dok ne ostane nikog ko bi istraživao.“ To predavanje je poput gledanja meteorita, zvezde padalice koja se raspada kad uđe u zemljinu atmosferu. Dok nastavljaš sa istraživanjem, istraživač iščezava.
Bila jednom jedna moćna jogini koja je duboko meditirala na sledeće: „Ja sam ovde. Mogu jasno da osetim svoje biće, pa šta tačno opaža čak i to ’postojanje’?“
Pošto joj je svest prodirala sve dublje u stanje snažne usredsređenosti, došlo je do nagle svesnosti neverovatno lepih zvukova, kakve nikada ranije nije čula. „O, kako su čarobni!“, pomislila je, „ali oni ne mogu biti ono što sam ja, jer ja sam ovde da ih čujem!“
Prošlo je malo vremena i onda se pojavio blesak neodoljivo blistavih boja koje su raskošno svetlucale. Ali, opet je nastupilo uviđanje: „Predivno, kakav čulni užitak! Ali ove boje nemaju veze sa onim što sam ja, jer ja sam ovde, netaknuta i opažam ih. Čak i ono što je očarano njihovom lepotom opaženo je u mom Sopstvu.“
Malo potom, počeše da se pojavljuju nebeska bića, lebdeći u prostoru i sijajući od svetlosti i ljubavi. I opet je preovladala razboritost: „O, kakva veličanstvena vizija! Ali ja ne mogu biti bilo šta što su oni, pošto sam već ovde i doživljavam njihovo pojavljivanje!“
Na kraju su svi ti različiti fenomeni nestali u sveobuhvatnoj tišini, izvan dvojnosti.
Čak ni ta praznina o kojoj si govorila ne može biti ono što si ti, pošto se opaža kao pojavno. Prema tome, ti si praznina koja je čak i izvan pojma o praznini. A kada nastupi konačno shvatanje, čak i ovo ostvarenje biva posmatrano, kao takvo, u Onome Što Jeste. Sve se vraća natrag u tišinu i nema nikog ko bi utvrdio i odmerio tišinu. Tišina nije poremećena mišlju ni govorom. Na prostor ne utiče ništa što se pojavljuje u njemu. Ti si To. Ostani u tom viđenju bez slika. Om.
Svevišnji Oče,
u kom pravcu treba da gledam
da bih pronašao Tebe
koji vanvremenski prebivaš
u mom srcu;
Tebe koji svaku ćeliju
čitavog mog bića prožimaš
svojim prisustvom, svetlošću i pesmom?
Šta bi moglo da razdvoji
ono što sam ja od onog što si Ti?
Oslobodi me ega
i uroni moj um
u Sebe.
Odlomak iz knjige „Pre Ja Jesam“ – Muđi
Izvor: Mudrac.com
