Da li vam se ujutru ne ustaje? Ostali biste u krevetu ne zato što je lepo buditi se polako, već zato što nemate želju da ustanete i što vas pomisao na početak dana čini u najboljem slučaju ravnodušnim? U manje dobrim slučajevima, strepite od današnjeg dana, od toga šta će doneti, pojavljuju se mogući loši scenariji situacija koje su vam životno važne, sve prepreke do ostvarenja ciljeva, one koje vam trenutno zaista stoje na putu, još više one koje za svaki slučaj predviđate?
Verujete da nije realno da teškoće i problemi nestanu s vašeg puta? Mislite da je mogućnost da se dogodi najbolji ishod po vas i da ostvarite svoje želje i težnje veoma mala ili nikakva?
Ako i ne pripadate grupi ljudi koja je baš toliko pesimistična, čak i ako ste umereni, pa i veći optimista, ipak već prve jutarnje korake i radnje obavljate automatski. Umivanje, kafa i šta god da su vaše navike i obaveze, svakog jutra na planeti se priprema vojska koja ide u svoje mnogobrojne pojedinačne dnevne bitke.
Vođeni autopilotom koji šalje jednu za drugom misli o tome kome šta reći, šta odgovoriti, kako nešto ili nekoga izbeći, šta uraditi da se reši problem… Vi se ne pitate ništa, autopilot sve planira, predviđa, pravi odbrambene ili napadačke strategije, vaše je samo da ga sledite. I da mislite da ste to vi.
Nažalost, mnogim ljudima se dogodi da svoj život počnu da osećaju teškim, besciljnim i bez smisla, a sebe same bez moći i snage da išta promene na bolje.
Tom mučnom podnošenju sopstvenog života dat je naziv depresija. U geologiji depresija je termin za zemljište koje je potonulo i niže je od okolnog terena, a najveća depresija zemljišta na planeti je Mrtvo more. Ta analogija je vrlo slikovita.
Jedno istraživanje iz januara 2015. kaže da u svetu od depresije pati oko 350 miliona ljudi, ali vrlo je verovatno da je to vrlo mali broj u odnosu na stvarno stanje. Depresivni nisu samo ljudi koji su se zbog toga javili lekaru, mnogo je više onih koji nisu potražili medicinsku pomoć, a još više ljudi teškoće življenja i mučninu od života smatraju normalnim.
S druge strane, radost života, kao mogućnost sama po sebi, ne smatra se realno postojećom. “Radost života” bez nastavka šta to za svakog pojedinačno konkretno podrazumeva, najčešće nema nikakav sadržaj, smatra se apstraktnim terminom. Tek ako se on popuni željama, emotivnim ili materijalnim ostvarenjima, tek onda postaje realno postojeć, tek onda nešto znači.
Međutim, stanje sreće ne zavisi od spoljašnjih događaja i radost života zaista postoji i sama za sebe, bez ičeg opipljivog u sebi što bi joj dalo dodatni značaj. I u tome što mi to ne znamo, što naša civilizacija ne gaji mogućnost radosti bez obzira na trenutne okolnosti, već obavezu stremljenja ka okolnostima koje bi nas učinile radosnima, u tome se krije prvi i poslednji, jedini, razlog naših nedovoljno srećnih ili nesrećnih života.
Bez obzira kakva su vaša uverenja, kada biste znali da je sreća stanje u koje možete ući i izaći, u kome možete biti ili ne, nezavisno od događaja, po svom izboru, kada biste imali dugme koje pritisnete i budete srećni bez obzira šta se dešava, da li biste izabrali da to možete?
Kada biste se uverili da je mir i zadovoljstvo u stvari jedno polje koje je svuda oko nas, kao i polje nezadovoljstva, straha, patnje, briga, i da se možete naći u jednom ili drugom tako sto ćete samo izabrati u koje od ta dva želite da zakoračite, da li biste izabrali da napravite korak ka miru i radosti?
Odgovor, naravno, svi znamo…
To stupanje u stanje, u polje sreće, nije samo po sebi komplikovano ni teško, naprotiv, to je nešto najlakše što možemo da uradimo, da se ne pomerimo, da ništa ne preduzmemo, da nam se ništa ne dogodi ili čak i kada nam se nešto neprijatno dogodi, to je najprirodnija sposobnost koju imamo. Teško je samo zbog tvrdih obrazaca neverovanja u sopstvenu moć stvaranja sopstvene radosti.
Stanje zabrinutosti zbog neplaćenih računa ili lošeg zdravlja ne donosi više novca ili ozdravljenje, to je svakom od nas potpuno jasno. Mi shvatamo da briga ne zarađuje novac, niti nas leči, niti donosi ljubav u naš život. Mi shvatamo, ali ne verujemo da možemo živeti bez briga.
Da nam neko ponudi izbor između toga da jedemo omiljenu hranu ili nešto što ne volimo, da gurnemo ruku u vatru ili da njome uberemo cvet i slične očigledne izbore, ne bismo imali dilemu. Ali da sebi nanosimo bol time što mislima boravimo u problemima, koji su se desili ili ih očekujemo, to bez razmišljanja radimo neprestano. Kao da tu izbora nema. Kao da nije očigledno da je lepše utrošiti pola sata na slušanje muzike koju volimo, na lep ukus čaja koji pijemo, makar to bilo i u Narodnoj kuhinji, nego se kidati misleći da večeras nemamo šta jesti.
Većina će reći da je to nerealno, uživati u muzici ili čaju za beskućnika, ali nerealnost je u stvari na suprotnoj strani. Jer život se menja od unutra ka spolja, od nas ka onome što nas okružuje, od unutrašnjeg stanja ka spoljašnjim okolnostima. Kada bi spoljašnji uslovi bili potrebni za sreću, nesrećnih bogataša ne bi bilo, ne bi plakali, ne bi se samoubijali. Iz siromašnih porodica nikada ne bi izrastali geniji i budući imućni ljudi.
Ključna formula metafizike glasi “kako dole, tako gore”, kratka, precizna i jednostavna. To je najveće Znanje, koje smo zaboravili.
Zašto se pored sveg tehnološkog napretka čovek oseća sve nesigurnije?
Siromašan ili bogat, zdrav ili bolestan, verujem da bi precizno istraživanje pokazalo da na planeti nema osobe koju ne muči zebnja, nesigurnost, strah. Ne govorimo o strahovima iz opreznosti da sebi ili drugima ne nanesemo neku povredu ili štetu, koju logično možemo da uočimo i predvidimo, već o strahovima koji su postali neka vrsta progonitelja iz senke, kome ne znamo ni uzrok ni poreklo.
Možda ima i drugih razloga, ali većina kompetentnih ljudi koji se bave razvojem ljudske civilizacije slažu se oko toga da se nalazimo na kraju jednog perioda shvatanja samih sebe, i na početku novog. Kao i svaki napredak, nastaje onda kada se stari model potroši i počne da se pokazuje neefikasnim i nefunkcionalnim.
Drugim rečima, u ovom slučaju kada se u životima ljudi skupi kritična, dovoljna, masa onih koji očigledno vide da u dosadašnjem tumačenju čovekove prirode nešto nije u redu, ili bar nedostaje, jer ne daje dobre već sve lošije rezultate.
To je jasno i nauci na svim poljima, jer se i sama nalazi na prekretnici. Iako su nauke o čovekovom fizičkom i psihološkom zdravlju naizgled vezane lancima farmaceutske industrije, zaradom od prodaje milijardi neefikasnih lekova koju ne ispuštaju lako iz džepa, napredak te prepreke ne priznaje. Čini nam se da ide sporo, ali u stvari ide tačno onim tempom za koji smo mi ljudi spremni.
Da bismo menjali svoje živote na bolje potrebno je, za početak, napraviti jedan mali korak – u sebe. Bar na kratko zaustaviti onog unutrašnjeg govornika, neprestanog planera, onog što je vešt u monolozima, ali i izvrstan u našim unutrašnjim dijalozima.
U tišini koja nastane kada on zaćuti, možemo otkriti da mi u stvari i nismo taj neumorni spiker, već duboki, divni, olakšavajući mir iz koga izvire naša prava snaga i moć da kreiramo i radost unutar sebe, i sve što bi nas u spoljašnjem životu činilo srećnima. Mir i moć stvaranja unutar nas koja nas čini zaista živima je naša svest, a izvor iz koga se u nas uliva je Svest Univerzuma.
Dok život živimo bez povezanosti s univerzalnom Svešću, koja i stvara život, mi živimo nesvesno. To što razmišljamo, donosimo odluke, radimo i činimo bezbroj drugih naizgled promišljenih radnji, ne spade u oblast svesti. To su naučene veštine uma, koje stičemo tokom života.
Svest je moć pravljenja najboljih izbora po sebe i druge. Kao što priroda, univerzalna Svest, uvek napravi najbolji izbor za sve obilike života koji je izrodila. Svest je moć pravljenja životnih izbora koji nam uz najmanji napor pružaju najbolje i najviše.
Ne zato da bismo lenstvovali u Rajskom vrtu, već zato što je takav izbor jedini koji poznaje najviša inteligencija. Sva drugačija biranja životnih puteva, borbe, napora, mučenja, nesrećnih okolnosti, učinili smo iz nesvesnog stanja svog uma, po obrascima ponašanja koje smo naučili ili nasledili.
