Naša misija na ovom svetu jeste da živimo ono što jesmo. U potpunosti. Da se krećemo, volimo, plačemo, pevamo, urlamo, ljubimo, svađamo se, mirimo, trčimo, kisnemo, učimo, rastemo, da Iskreno živimo svaki trenutak života. Da živimo život Svojim bićem. Da se pomeramo, da dajemo. Ali, da li tako živimo ili se nekad zaustavimo pa danima, mesecima ili godinama živimo u nekom limbu?
U tački nepomeranja. Nemojte da vas zavara ime, to je ogroman prostor. Nije to samo tačka. Ona jeste skučena i mala u odnosu na kosmos mogućnosti koji nam se pruža ali i njoj ima dosta prostora da se manevrisanjem stvori divan privid postojanja.
Kako znamo da smo u tački nepomeranja?
Ili ne znamo. Sve funkcioniše uobičajeno, živimo život, idemo na posao, viđamo se sa prijateljima, plaćemo račune, imamo partnera, porodicu ili smo samci, koji se ludo zabavljaju. Sve se odvija baš „kako treba“. Svaki segment života je pokriven, sve mi radimo dobro i odgovorno, kao dobra deca.
Neki bi rekli, nemam razloga da se bunim, imam posao, porodicu, prijatelje, živim bolje od većine ljudi koje poznajem i šta još mogu da tražim. Ali, problem je u tome ako nismo srećni, iako sve kao teče i funkcioniše. Kada živimo rutinski i nema tog soka životnosti u nama, nema radosti.
Tu dolazimo do glavnog pitanja: DA LI SAM SREĆAN?
Kakav je odgovor? Ramišljate li? Stavljate Za i Protiv argumente zašto bi trebalo da ste srećni? Ne postoji trebalo bi, ne bi trebalo, jednostavno je – jesam ili nisam srećan.Odgovor nema veze sa društvenim, imovinskim ili bračnim statusom, već sa onim da li smo u skladu sa sobom.
Čovek je srećan ako je u skladu sa sobom. Onda je u skladu i sa celim svetom. Ako živi ono što jeste čovek daje najviše. Bez pretenzija da bude nešto drugo, da udovolji okolini, nametnutim okvirima i modelima koji su poželjni.
A udovoljavanje i pretvaranje proizilaze iz toga što nismo sigurni u sebe, što mislimo da nismo vredni, plašimo se da ćemo biti odbijeni ako uradimo nešto po svome a nije po društvenim standardima i očekivanjima. Strah od odbacivanja nas blokira da budemo ono što jesmo pa živimo neki kalup. Zato nismo srećni.
Zatim, ono čega nema u tački nepomeranja jeste, kao što sama reč kaže, pomeranja. Nema rasta, nema želja, nema pokreta, i najteže je napraviti prvi korak. Jer ovde vlada strah od nepoznatog. Pitamo se da li ćemo preživeti promenu, šta nas čeka posle.
I zato ostajemo ušuškani u vakuum i nepokretni za svoje želje, snove i život. Životarimo i svu energiju trošimo na održavanje quo statusa i na ubeđivanje sebe i drugih da nam je baš ovako fantastično. Ako ne fantastično a ono baš dobro. I nismo srećni. Uplašeni smo.
Strah je najveći neprijatelj sebstva, samim tim i sreće. Strah je razlog zašto „živimo“ u toj ogromnoj tački. Jer se bojimo.
Kako sa strahom? Postoji divna izreka: Uvek koračaj u pravcu u kome raste tvoj strah. Jer strah nas uči koliko smo jaki i koliko možemo. Krenite i pobedite svoj strah. Kako? Osvestite prvo svoje sitne, svakodnevne strahove koji vas koče i suočite se sa njima. Jer čim napravimo prvi korak pobeđujemo strah.
Kada pobedimo strah,čak i najmanji, mi ojačamo. Vremenom ćete se suočavati sa krupnijim strahovima( krupniji su samo zato što nisu na vreme suzbijeni pa su porasli) i uvidećete koliko ste jaki i koliko možete. Suočavanje sa strahovima donosi samopoštovanje i vrednovanje sebe.
Cenimo sebe zbog toga kako smo se izborili sa strahovima i preprekama. A kad poštujemo i vrednujemo sebe, i okolina će nas poštovati. Tako dobijamo snagu da nastavimo putem kojim smo krenuli.
I zato Ti govorim – pokreni se, pomeri se sa tačke u kojoj se vrtiš neprestano. Skupi snagu za pokret. Pogledaj se ogledalo- Ti vrediš i imaš da pružiš mnogo više od onoga što trenutno daješ. Samo treba da se zagledaš u divnog Sebe.
MI SAMI SMO DAR! Zakorači i podari Sebe svetu. Zato si ovde.
Autor: Danijela Vida
Izvor: Mudrac.com
