Um je matrica programa koja se predstavlja kao čovekov identitet. To je iluzorni identitet koji se bori protiv istine trenutka.
Uvek želi drugačiji trenutak od onog kakav je, uvek se žali, negoduje, igra po uslovljenim programima i onda se čudi zašto je život takva patnja. Kada čovek uzima um kao svoj identitet on vidi svet kao projekciju tog uma. Takav svet nije svet gde svako čuje i razume isto, nego svet gde percepcija uma bazirana na mislima zapravo određuje neutralnu situaciju. To je jedan vrlo bolan i haotičan način života, način na koji je „čovek čoveku vuk“.
Ljudi su zapravo slobodna bića koja žive u raju – dok ne poveruju drami svog uma. Svest se kroz svaki karakter i telo izražava na poseban način, tako svaki karakter ima svoju misiju koju ne može ostvariti dok ne počne slušati tihe signale svog srca, intuicije trenutka.
No, retko ko se odvaži živeti takav realan život, život ranjivosti sadašnjeg trenutka, gde ništa osim svesnosti same nije sigurno. Um će prezentovati bezbroj razloga zašto je potreban i zašto treba njega slušati. On je mehanizam koji pokušava održati telo živim.
Kada čovek ne zna svoju pravu prirodu, on živi kao rob organizma i mentalnih predstava. I najučeniji, najuspešniji i najugledniji čovek u društvu, dok živi iz ega, zapravo živi kao životinja, ali ona posebne vrste – nezadovoljna i neispunjena – rob/robinja je vlastitih obrazaca ponašanja temeljenih na ugodama i neugodama iz mentalne memorije – dakle poput psa je kog smo naučili da sedne jer mu nudimo hranu. Život uslovljenih reakcija nikako ne može biti sretan život.
Čovek se jedino može istrgnuti iz lažnog osećaja sebstva ili ega kad neutralno počne posmatrati svoje mentalne, emocionalne i aktivne procese. Razbijanje ograničavajućeg načina življenja, odnosno življenja u patnji mora započeti preispitivanjem odnosno osvešćivanjem mentalnih procesa, te proživljavanjem potisnutih emocija koje izlaze na površinu. Tek tada iluzija ega može početi da se rasplinjava – čovek može prestati da preživljava na injekcijama nada i živeti život punim (radosnim) plućima.
Jedan od najučinkovitijih načina je ili preispitivati ceo sistem uma kao što nalaže npr. Byron Katie, ili potpuno ignorisanje uma i odlučno stavljanje fokusa na osećaj „ja jesam“, koji je jedina stalna manifestacija u svakom trenutku (kao što je nalagao npr. Sri Nisargadatta Maharaj ). Kada se fokus stavlja na taj osećaj bivanja, čovekova percepcija sebstva se menja i on sve više i više shvata da je svest koja je prisutna u svakom trenutku. Tada na površinu može isplivati sav mrak, ali prisutnost svesti ostaje nepokolebljiva.
Mrak su naravno samo neosvešćene emocije, mentalni obrasci i ponašanja. I u mraku se kriju najveća blaga i neviđene lepote. Da, hahaha, neviđene jer su bile u mraku! Sada napokon viđene, one samim viđenjem svetlosti svesti bivaju transformisane. Svest je nevina, čista, dečja, ona ne može nauditi. Haos mogu uzrokovati samo nesvesni delovi. Zato je u biti svaki čovek u svojoj prirodi nevin – dok ne poveruje uslovnom dramatičnom umu koji je uvek napola u mraku (dualnost svesnog i nesvesnog dela), onda počne povređivati sebe, i druge, ako je ikad moguće povrediti druge (?).
Dokle god tako čovek živi iz uma, uvek će iskušavati bolan život dualnosti, pošto je sam njegov um ta dualnost koja stvara patnju. Svesni deo se uvek pretvara da nešto dobro želi, ali nesvesni deo se uvek boji suprotne mogućnosti, pa tako uvek stvara ono čega se boji. Npr. svest u čoveku može poverovati u misao da joj treba partner da bi bila sretna.
Na svesnom nivou ona će tražiti partnera, misliti da daje sve od sebe i stvarati priču o tome kako je dobra, a nju niko ne želi. Na podsvesnom nivou ona će se zapravo bojati da ostane sama. Kada se prouči njeno ponašanje, vrlo lako se objektivno može videti da osoba sve radi da bi odbila partnera i potvrdila svoj strah. To je način na koji funkcioniše življenje iz uma, odnosno nesvesno življenje. Zbog svesne misli „treba mi partner“ čovek može jasno osetiti emociju koju naziva negativnom.
Emocije su zapravo samo ono kako tumačimo protok energije, odnosno elektricitet kroz telo. Ono što jesmo jeste energija, svetlost, svest. Svaki put kada poverujemo u misao koja nije u skladu sa istinom našeg celokupnog bića, osetimo „negativnu emociju“, odnosno osetimo kao da se otrgnemo, zaboli nas.
Otrgnemo se od svoje vlastite suštine, ne dopuštamo prirodan tok energije kroz telo. Toliko smo se već naučili na to da nam je postalo čak i način života. Ako nastavimo po navedenom primeru – misao „treba mi partner“ sa svojim podsvesnim parom npr. „nemam partnera“ ne može biti istinita, zato i boli. Koncepti bole jer ne mogu biti realni.
Kada čovek ne veruje matrici uma, on dopušta pirodan tok energije kroz telo. Koncepti i reči su zabavne u komunikaciji, koncepti mogu poslužiti svrsi ako su površni, no ako se duboko veruje u njih, oni počinju zagorčavati život – jer nijedan koncept ne može biti usklađen sa istinom, puninom i širinom naše istinske biti.
Naša istinska bit nam kroz tihi um daje uvek potrebnu navigaciju i inspiraciju za delovanjem ili nedelovanjem, to je tišina koja je živa i viša je inteligencija od uma koji je samo skupina ideja temeljenih na prošlim iskustvima. Um ili ego ili koncept o „ja“, je zapravo izvor svake patnje. Da bi živeli život bez patnje moramo biti spremni da napustimo svaku imaginarnu sliku o sebi i upoznati prave sebe!
Ego je tu da bismo osvestili autonomnost. On nam daje osećaj odvojenosti i identiteta, koji da bi zdravo funkcionisao, treba biti zadržan na najpovršnijem sloju.
No, ta autonomnost ne može biti ostvarena ako ne postoji svest koja se koristi njome, odnosno svest koja se koristi umom i koja je svesna svog emocionalnog vođstva. Ego sam po sebi nije autonoman, nego upravo suprotno, zbog svog osećaja odvojenosti od izvora i raznih dramatičnih priča o sebi i svetu, on se pokušava spojiti metodama manipulacije, konformizma, agresivnih, autodestruktivnih i ostalih ponašanja, pa tako sve vreme stvara haos i nikad ne nalazi ispunjenje.
Ego je zapravo otpor punoći života (ili ako gledamo sa praktičnije strane, otpor protoku energije u ljudsko telo), pa kako uopšte može otpor naći ispunjenje? Da nastane ispunjenje, mora nestati otpor!
Haos takve ego egzistencije nestane kada na scenu podvojenosti uma stigne treći faktor koji spaja dualnosti i otvara čovekove potencijale – to je svest – neutralni posmatrač. S vremenom se bitka dualnosti naizgled zaoštri, ali samo kako bi se nakon svojih poslednjih predstava misli i emocija, utišala i otvorila novu dimenziju ljudskog postojanja.
Sadašnji trenutak otvara sve potencijale. Budite istrajni – da budete! A to uvek i jeste, uvek tu, uvek sad. Sve što smo ikad tražili zaiste jeste u nama, čak i ne u nama, nego – MI!
Možete li zamisliti svet gde je svaki čovek zadovoljan samo zato što jeste? Samo zato što biva u trenutku i oseća se sam po sebi ispunjen? Iz tog našeg pravog identiteta „JA JESAM“ život može izgledati mnogo boljim nego što ga je i najveći um mogao zamisliti!
Život neopterećen ishodima, život bez strahova i nada, život iz prisutnosti i bez vezivanja, život kreativnosti i radosti u svakom trenutku. Iskusite vašu pravu prirodu i prepustite se toku života kojom upravlja jedna i jedina svest. Vratite se izvoru – izvor ste VI!
Autor: Saša Iris Pavan
Izvor: Mudrac.com
