Kojim slučajem da se ništa ne napiše u ovom postu, video koji je niže, učiniće da delo ovog kantautora doprinese ispunjenju savršene pozitivne vibracije. Topla preporuka da prvo poslušate (pogledate) video pa nastavite sa daljim čitanjem ovog teksta.
Kako se samo retko setimo poslušati i primeniti ovaj gornji savet iz naslova u svom svakodnevnom životu. Za većinu ljudi on deluje krajnje neozbiljno, kao nešto neodgovorno što jedan “ozbiljan čovek” u današnje vreme modernog i ubrzanog ritma života nikako ne sme dopustiti. A upravo taj savet u moru mnoštva drugih saveta s kojima se susrećemo predstavlja tajni prolaz koji nas vodi ravno prema prirodnom stanju našeg bivanja – opuštenosti! Sve nam ukazuje na to da je opuštenost naše izvorno, prirodno stanje, počevši od našeg tela, unutarnjih organa kao i našeg duševnog mira. Kad smo opušteni, osećamo se dobro, mirni smo, prirodno radosni i spremni za bilo kakvu fizičku aktivnost, za sardnju i kreativnost, ništa nam nije teško i svaku radnju koju prihvatimo uspevamo izvršiti na najbolji mogući način. Koncentrisani smo, sveži, sabrani i prisebni i sve nam polazi za rukom.
S druge strane, kad smo napeti, razdražljivi smo, nemirni, sumnjičavi, ljuti, neprijateljski raspoloženi, nasilni, tromi i nesposobni za bilo kakvu korisnu ili plodonosnu aktivnost. Konfuzni smo, u košmaru i ništa nam ne uspijeva. Ta napetost dugoročno ostavlja razorne posledice na naše telo, naše unutrašnje organe i rezultira potpunim gubitkom duševnog mira. Jednom rečju, pakao.
Dakle, ako je to očigledno svakome i ako se svi slažu sa gore navedenim činjenicama, kako to da u praksi vrlo retko naiđete na istinski opuštenu, vedru i radosnu osobu?
Što nas to u šuštini sprečava da budemo opušteni, da budemo stalno u svom prirodnom stanju bivanja?
Postoje tri glavne, temeljne prepreke. To su, pre svega:
STRAH OD BUDUĆNOSTI,
VELIKA BUDUĆA OČEKIVANJA i
OSEĆAJ POVREĐENOSTI iz kojeg proizlazi mentalitet žrtve.
Naš psihološki um, onaj lažni osećaj identiteta rođen iz straha i neznanja s kojim smo se naučili poistovećivati, drugim rečima, naš EGO, nikada nije u stanju biti prisutan ovde i sada, nego po svojoj prirodi prebiva i deluje u svetu vremena, na relaciji prošlost-budućnost. A s obzirom na to da je prema njegovom uverenju, budućnost gotovo uvek nesigurna i potencijalno opasna pa i preteća, on se uvek pokušava unapred zaštititi od buduće boli ili povrede koja ga “stalno čeka tamo negde iza ugla”.
Zato neprestano smišlja načine kako bi prisilno uticao na što povoljniji ishod svoje budućnosti i osigurao svoju sutrašnju egzistenciju. On je uplašen i nastoji u svakom trenutku imati potpunu kontrolu nad svakim segmentom svog života i njegovog odvijanja. To nepoverenje prema budućnosti proizlazi iz negativnih prošlih iskustava i uverenja da je život okrutna borba u kojoj te svatko želi prevariti i iskoristiti.
Posljedica toga izaziva stanje intenzivne napetosti jer se ulažu ogromne količine energije u pokušaj da se preusmeri reka života i da se ide suprotno njezinoj struji, što je samo po sebi uzaludan napor. Taj otpor prema onome što jeste i kakvo jeste je ono što izaziva stres i remeti duševni mir. Taj strah od buduće boli ili gubitka nečega što smatramo dragocenim je u suštini temelj svakog nemira. Stalno fokusiranje naše pažnje na takve potencijalno moguće scenarije izaziva glavnu mentalnu bolest svakog živog bića – koja se zove briga.
Lanac nemira počinje s brigom, koja proizlazi iz misli o sutrašnjici, koje proizlaze iz tog temeljnog straha da ćemo biti povređeni ili nešto izgubiti, a taj strah proizlazi iz nepoznavanja naše istinske prirode – da smo mi večna Bića kojima um služi kao alat, kao pristupna tačka za iskušavanje i doživljavanje, a ne obrnuto.
Začarani krug brige i sumnje nam crpi toliko dragocenu energiju koju bismo inače mogli iskoristiti za radost i istinsko uživanje u životu – za ŽIVLJENJE, umesto da očajni i iscrpljeni brigom i strahom gledamo hoćemo li uspeti PREŽIVJETI još jedan današnji dan i doplivati do obala sutrašnjice u kojoj nas opet čekaju večno prisutne nove – stare brige.
Stoga, jedini način da se prestanemo opirati i da se rešimo tog večnog košmara brige koji remeti naš duševni mir je da pustimo reci života da slobodno teče gde god poželi!
Ostavite budućnost da bude tamo gdje je, u budućnosti. Neka se život nastavi i dalje odvija svojim ritmom sam od sebe, ali vi ostanite ovde sada. Korak po korak, dan za danom sa onime što je ovdje u sadašnjem trenutku! Ono što pruža istinski mir je shvaćanje da se u svakom trenutku života nalazimo upravo onde gde trebamo biti, da je sve savršeno i da se nema što postići, da se nema što ostvariti, osim prisećanja i šireg razumevanja naše istinske prirode. Potpuno razumevanje te istine i kretanje sa strujom života umesto protiv nje je jedini način na koji možemo živeti u miru i skladu sa svojom izvornom prirodom.
ISTINSKA OPUŠTENOST PROIZLAZI IZ POVERENJA U ŽIVOT. OPUSTITI SE upravo znači baš to: pustiti da sve ide svojim tokom, pustiti svaku brigu i usmeri se neposredno na ono što je ovde i sada!
Opuštenost nije tek stanje u kojem se nema što raditi ili u kojem nema više poslova koje bi trebalo obaviti. Opuštenost nije dokolica. OPUŠTENOST JE TRAJNO STANJE NE PRUŽANJA OTPORA PREMA ŽIVOTU I ONOME ŠTO JESTE. Što, naravno, ne znači da nećete pokušati ugasiti požar ako vam slučajno izbije u kući ili istrčati van ako se dogodi potres.
Opuštenost nije inertnost ili lijenost. Ne, BITI OPUŠTEN JEDNOSTAVNO ZNAČI NE DAVATI PREDNOST PROŠLOSTI ILI BUDUĆNOSTI NAD SADAŠNJIM TRENUTKOM!
U tome je cijela mudrost.
OPUŠTENOST JE ODSUSTVO BRIGE!
Možda ste primijetili da mnogi ljudi provedu cele živote brinući se i strahujući o stvarima koje im se uglavnom nikada ne dogode? Ono što se događa “nekome drugome” ne znači da će se to automatski dogoditi i nama ili obrnuto. Svako je jedinstven i ima svoj vlastiti put. A ako se već i dogodi nešto što nije po volji našem egu, treba shvatiti da se to događa s razlogom i da ništa nije slučajno. Drugim rečima, ako je trebalo biti, biće, a ako nije, neće. Samim tim, briga je suvišna i nepotrebna navika koja proizlazi iz nedostatka šire svesnosti o tome tko mi uistinu jesmo i jasno nam govori da smo odlutali daleko od sadašnjeg trenutka i svog prirodnog stanja bivanja.
Biti opušten, biti u miru, znači biti bez ikakvih posebnih ili velikih očekivanja, ili barem bez onih očekivanja koja prelaze okvire današnjeg dana, to znači ne živeti stalno usmeren prema onome šta je sledeće.
Isto je i s planiranjem.
Neka vam planovi ne prelaze okvire jednoga dana. A ukoliko već zbog nečeg praktičnog što vam se pojavi i što ne možete zanemariti morate planirati, napravite te planove, postavite jasne konture onoga što planirate učiniti, skicirajte ih u glavi i “sejvajte” ih, a zatim se opet vratite ovom trenutku. Ne zadržavajte se predugo na njima, ne idite u njihovu detaljnu razradu i projekcije. Biti zahvalan na tome što jesmo i na životu upravo takvom kakav jest i biti potpuno prisutni u svemu što radimo donosi mir – kad jedemo, biti u svakom zalogaju, žvakati polagano i “uživati” u svim okusima, kad hodamo, biti svestan svog tela i okoline, dodira tla s našim stopalima, mirisa u vazduhu, kad nešto radimo, biti posvećeni samo tome i ničemu izvan toga sa punom pažnjom i ljubavlju – to je opuštenost, to je naše prirodno stanje. Sa njom dolaze Ljubav, smijeh i radost, zaigranost, divljenje, očaranost, začuđenost, vedrina, spontanost, sve osobine i odlike čistog Bića koje jesmo.
Opuštenost je početno stanje u kojem nam obaveze i vreme ne diktiraju život! U kojem mi sami ne stvaramo psihološki pritisak da nešto moramo učiniti pošto – poto baš na minutu ili će sve propasti! Nema prisile, nema imperativa! Nema utrkivanja s vremenom. Usporite i stanite malo na loptu! Ništa se neće dogoditi. Setite se samo prošlosti i kako ste se grčevito brinuli za nešto i strahovali hoćete li nešto stići obaviti ili ne, a na kraju je sve ispalo dobro i nekako se sve rešilo samo od sebe.
Danas se tih briga ne možete ni setiti. Apsolutno su vam nevažne.
Stoga, kadgod osetite da vas misli o budućnosti ili prošlosti guše ili vas čine teskobnima, jednostavno vratite svoju pažnju na sadašnji trenutak. U sadašnjem trenutku strah ne postoji, on je stvaran jedino u budućnosti.
Iskoračite iz stihije vremena i budite izvan misli.
Idite u prirodu, u šume, na široke i prostrane livade, boravite na mestima gde vreme ne postoji, gde njegov privid gubi snagu i smisao, gde caruju samo duboka mirnoća i prostranost koji prožimaju sve. Budite s tim, osetite taj prostor oko sebe i postat ćete svesni sve šireg prostora unutar sebe.
Neka misli dolaze i odlaze kako god žele, vi ih jednostavno prosmatrajte bez potrebe da ih kontrolišete i nadzirete, neka dođu, pozdravite ih sve, to je to bogatstvo i raskoš života, neka svakojake misli plešu oko vas, igrajte se s njima, idite za njima dok vam je zabavno, ali trik je u tome da ih ne sledite na duže staze i DA NE POVERUJETE u njih! Jednostavno budite uvek u pozadini svesni da one same po sebi bez vas nemaju snagu. Vaša pažnja je ona koja ih napaja energijom i koja ih oživljava. Ako na postojeću vatru ne dodajemo sveže cepanice, vatra koja gori sama će se od sebe ugasiti, jednako kao i aktivnost negativnih misli, ali dodavanje kaloričnih novih cepanica, misli na već usijani žar emocija dovest će do usijanja.
MI SMO UVEK ONI KOJI ODLUČUJEMO hoćemo li i dalje nalagati peć ili nećemo. Samo trebamo biti svesni toga, jer dok nismo svesni toga, možemo se uhvatiti u zabludu da peć treba pošto – poto nalagati samo zato jer smo je već zatekli da gori!
Život je u svakom trenutku tu za nas, poklanjajući nam celoga sebe. Ali ono što mi radimo je to da uvek procenjujemo trenutak, da ga uspoređujemo s onim prethodnim i da ga definišemo kao ovakvog i onakvog i pridajemo mu značenja koja nemaju veze s onime što on jest.
Mi zamišljamo i projektujemo, večno očekujući ostvarenje nekakvih nedosežnih budućih ideala. A jedino što ovaj trenutak “očekuje” od nas je da ga jednostavno doživimo neposredno, da se stopimo s njim celim svojim bićem i uživamo.
Zato Don’t Worry Be Happy.
