Blizanci razgovaraju u maminoj materici:
Jedan blizanac upita drugog: „ Da li veruješ u život nakon rodjenja?“
Drugi mu odgovori: „Pa naravno, nešto mora da postoji nakon rodjenja. Mi smo ovde verovatno da bismo se pripremili na taj život.“
„Ma daj, to je velika glupost! Nakon rodjenja nema života. I kako bi izgledao taj naš život uopšte?“ Reče prvi blizanac.
Drugi blizanac mu odgovori: „Nisam siguran, ali, nekako sam ubedjen da nakon rodjenja dolazi svetlost. Da ćemo biti sposobni da se sami hranimo i da hodamo.“
Prvi blizanac reče: „Kao što rekoh, to je glupost! Nemoguće je jesti i trčati, zato mi imamo pupčanu vrpcu. Ja sam ubedjen da nakon rodjenja života nema!“
Drugi blizanac reče: „Ja sam i dalje ubedjen da postoji nešto, jer je ova vrpca veoma kratka. Nakon rodjenja nas čeka nešto potpuno drugačije od ovoga sada.“
Tada reče prvi blizanac: „Nisam čuo da se neko vratio nakon rodjenja. Hm, čini mi se da život nije ništa više od uske i mračne okoline u kojoj sada boravimo. Da, život se nakon rodjenja završava…“
„Kao šro rekoh, nisam siguran kako sve to izgleda, ali sam siguran da ćemo tada upoznati našu mamu koja će nas paziti i brinuti o nama.“ Reče drugi blizanac.
„Ha, mama?! Pa ti stvarno veruješ u našu ’mamu’? Gde je ta naša mama? Ja je ne vidim, dakle, ona ne postoji!“ Odgovori prvi blizanac.
Tada drugi blizanac reče: „Mama je svuda oko nas, da nije nje ni mi ne bismo bili živi, ona i sada brine o nama. Možda je ne vidimo, ali kada se utišamo, možemo čuti kako nam pevuši i kako nas miluje. Siguran sam da nakon rodjenja život tek počinje… „
I dogodi se svetlost…