Pitala sam se često, a i upravo sada, mogu li ja da mislim pozitivno?
Po navici ili šablonu zatrpam sebe negativnim mislima koje proizvedu negativna osjećanja, negativna osjećanja tjeraju na negativna djela i sve tako u krug.
Kako JA koji sam toliki negativac, pesimista da promenim svoj šablon, da li ja to mogu ako mogu zasto to već jednom ne uradim?
Možda bi neko pomislio „ma ona uživa u svojoj patnji i mučenju“; ali ko je ikada uživao u svojoj muci, zarobljeništvu i bolesti?
Da, smatram da su negativne misli koje prouzrokuju strah, bes, očaj – ravne bolesti i zarobljeništvu.
Zamislite samo kako je tužno biti slobodan čovjek koji je u okovima svog sopstvenog uma i dozvoljava da njegov um štancuje negativne obrasce, poistovjećujući se sa tim. „Ja sam pesimista, ništa mi ne ide od ruke, sve uradim pogrešno itd.“, samo su od nekih šablona na koje sam navikla i nesvjesno doprinosim i radim sve ono što to podstiče.
Biti sam sebi neprijatelj je nekad vrlo moguće, a da toga nismo ni svjesni; možda duboko jesmo, ali ne znamo drugačije.
Kao npr. što ja nisam znala, a sada pokušavam da naučim.
Neću reci da je teško, ali treba vremena promeniti kalup, naviku. Pogotovu izgleda teško kada smo na početku svoje promjene ili ti želje za promjenom.
Sumnjamo u sebi misleći zašto bi mi sada uspjelo ako svih ovih godina nije.
Sada mislim da je ključ u oslobadjanju od strahova, pre svega straha šta drugi misle o meni, da li živim po očekivanju okoline, da li me prihvajaju, da li me osudjuju ili čudno gledaju, da li odobravaju moje delanje…
Zagledana tako u tudje oči pune osude i očekivanja mene hvata strah, blokiram i pokušavam da živim onako kako smatra komšija Pera da je u redu i normalno. Isti taj komšija Pera koji zabada nos u tuđi život i nalazi za shodno da govori šta je ispravno a šta ne.
Često se postidim pred komšijom Perom misleći: „o Bože kako komšija Pera ima sređen, lep i normalan život, a mene gleda kao problema, propalicu ili šta već, nemam pojma.“ Samo vidim da je on toliko veliki i važan, a ja tako mala i nebitna.
Ja nemam uvid, niti me zanima život mojih poznanika, a i kada bih znala nešto – zar nijerazumevanje i saosećanje ono što čini čoveka dobrim i ljutskim?
Zašto umanjujem ljudske vrijednosti koje posedujem ubeđujući sebe da su drugi bolji, a ja gora, samo zato što ne radim kao oni.
Zar nije u redu živjeti život najbolje što možete u datom trenutku i okolnostima u kakvima ste, prihvatiti ih i biti srećan i zadovoljan sa onim što imate, a ne skoncetrisan na ono što nemate i još svoje nedostatke pronalaziti na osnovu tuđeg života u koji nismo upućeni niti nas zanima.
Nije li moje pravo, ljudsko, da živim ono što jesam bez srama.
Nikog nisam ubila, ukrala, a zašto bi neko mene osuđivao ako sam ja patila, bila u zamci, plakala i mučila se.
Pa sve sam to sebi radila, a ne njima. Žasto bi neko sudio o meni a ne zna me, ne zna suštinu mog duha već razmišlja po sistemu predrasuda?
Ali nije moje da se ja bavim njima, već je moje da živim svoj život ponosna na ono šta sam, koliko se borim, kroz šta prolazim, ponosna na svoju jačinu, iskustvo i ponosna na prošlost, što da ne?
Glavno je prihvatiti sebe, onda neće biti bitno šta kažu komšije, brat, rođak.
Na tom putu prihvatanja jako je bitno da se oslobodimo straha jer ništa loše ne može da se desi. Neće pasti kometa i neće nam neko zariti nož u srce u sred vremena promene i tranzicije.
Da li je to čega se bojimo? Jesmo li ranjiviji kada otpuštamo, opraštamo i kad se menjamo pa od tog straha i dalje ostajemo zatvoreni za sopstveno dobro?
Život u strahu je pola života reče jednom moj brat. NE, ne slažem se, život u strahu nije život, već mučenje i pakao.
Šta gubim ako se oslobodim straha? Hoće li mi se nešto loše desiti? Kad mi je strah doneo dobro, pogotovu strah od života koji ja imam?
Taj strah me je prošetao po raznim ambulantama, poveo za ruku do raznih psihijatara, davao mi razne tablete, obarao me u krevet danima, činio da se u sopstvenom domu osećam prestrašeno kao da sam u džungli prepunoj zveri, zmija, spodoba i kada me doveo do nervnog sloma, tako razočaranu me je poveo sa treninga i rekao da je možda najbolje da se prepustim doktorima i legnem u bolnicu.
Pa ima li goreg neprijatelja od straha? Ne, rekla sam jednog dana ću uspeti, jer borba sama sa sobom je najteža ali ni toga se ne treba plašiti, u redu je osjećati, u redu je posmatrati svoj strah sa strane kako dodje i prođe, kao što kiša dodje i prodje i na kraju dođe sunce, duga.
Posmatrati ga, a ne prepuštati mu se. Vjeruj da je sve u redu i ništa loše ne može da se desi. Svi smo bezbjedni i već odavno prošli sve ono čega smo se bojali, jer nas je upravo strah poveo tamo.
Sada kad se ne bojimo straha “nečeg što ne postoji i ne znamo da li će se desiti ili ne“ možemo da živimo u miru sa sobom i životom koji imamo onakav kakav nam je dat i svojim mirom ćemo ga poboljšati, bićemo gospodari svog srca i svog uma.
Volim sebe i prihvatam svoj život i znam da time činim dobro sebi i gradim bolju budućnost.
Moć je u sadašnjem trenutku!
Izvor: Mudrac.com
