Najranije zapise o karmi nalazimo u drevnim Vedama, svetim spisima nastalim u Indiji prije 5.000 godina.
Reč karma dolazi od korena sanskritske reči kri – što znači “delovati”. Vedski mudraci i teolozi označavaju karmu kao praiskonsku i nerođenu, ili anadi (“bez početka”).
Razlog takvog označavanja leži u tome što je karma sastavni deo svakog živog bića od trenutka dolaska u ovaj kauzalno-uzročni materijalni svet i zato njene posledice mogu biti vrlo stare. Živo biće u ovom pojavnom svetu od davnina ispašta ili uživa plodove svoje karme, ili delatnosti.
Ali to stanje živo biće može promeniti svojom željom i načinom svog delovanja. Ukoliko osoba ne poseduje duhovno znanje ona deluje na različite načine, ali ne zna kakvim se delovanjem može osloboditi posledica svih delatnosti ili karme.
Sastav oslobađanja od uzročno-posledičnih uticaja karme opisan je u Vedama. Duša se u materijalnom svetu zapliće u posledice vlastite karme. Nakon što napusti jednu vrstu tela ulazi u drugu, kao što oblači i svlači odeću.
Dok se duša tako seli, ispašta posledice dela koja je počinila u prošlosti.
Tu delatnosti živo biće može promeniti kada postane utemeljeno u duhovnom znanju i kada postigne samospoznaju. Na taj način ono shvata kako treba ispravno delovati.
Ukoliko deluje na način koji je opisan u verodostojnim svetim spisima, sve posledice njenih prošlih dela mogu se poništiti. Prema tome, krajnji zaključak vedskih mudraca i teologa je da karma nije večna.
Vede mnogo govore o razlozima pada duše (jiva-atma) u ovaj pojavi, smrtni svet. Zbog svoje zavisti prema Bogu duša se odvaja od Njega u duhovnom svetu i tako pada, usled svoje želje, u materijalni svet. Ona želi stvoriti svoje kraljevstvo bez Njegovog uticaja i dominacije.
