Ne možemo da promenimo okolnosti, ali možemo naše reagovanje..!

Sigurno ste čuli priču o slavnom Paganinijevom koncertu, kada je na njegovoj violini, u žaru izvođenja jednog snažnog dela, pukla žica.

Ipak, maestro je nastavio da svira, improvizujući, u čemu je bio pravi majstor. A onda je pukla još jedna, pa još jedna, svirao je i dalje unoseći celog sebe u završne note kompozicije i pobedonosno je doveo do kraja, na samo jednoj žici.

Publika je bila na nogama, nikada nije doživio tolike ovacije …

Kad se publika stišala podigao je violinu sa koje su visile tri žice, dao znak dirigentu, namignuo publici i ponovo zasvirao uz povik “Paganini i jedna žica”. Koja snaga, koje samopouzdanje, koja sigurnost i vera u sebe, koje samopoštovanje!

Ovo je doduše nesvakidašnji, ali divan primer koji potvrđuje da nas ne određuje ono što nam se događa, nego ono kako mi na to reagujemo.

Svakodnevno se susrećemo sa situacijama da negde pokupimo nečiji loš komentar ili se prenerazimo od nekog učinjenog nam čina.

Reagujemo ljutnjom, strahom ili osećajem poniženja, jer se drugi ponašaju grubo ili bezobzirno prema nama, iako znamo da takva reakcija ne vodi ničemu dobrome.

Povređeni smo, razočarani u ljude, bez obzira o kakvom razlogu je reč, pa nas to odvede do uvređenosti, obeshrabrenja, ogorčenja, besa, nepoverenja, straha … , a krajnji učinak svega zajedno nosimo u sebi mesecima, godinama, prekoravajući se radi ne mudre reakcije, ometajući time svekolike odnose.

U nekom trenutku shvatimo da je situacija, koja nas je povredila i izazvala razočaranje, već odavno prošla, a rezultat naše reakcije, koja je odredila naše daljnje moralne i duhovne odluke i činjenja, će još dugo, gotovo zauvek, uticati na naš život.

Suočiti sa slabostima drugih i nas samih, od nas zahteva razvijanje strpljivosti, fleksibilnosti, dublje razumevanje Božjih puteva, jer osobe i događaji u našem životu su naši učitelji, nešto nam poručuju i moguće da smo ih sami kao takve prizvali u naš život.

Nije lako, ali bi trebalo naučiti u svakoj situaciji reagovati sa puno razumevanja i ljubavi, bez obzira na to kako drugi postupaju prema nama. Ne, ne, to ne znači da smo postali otirač, dapače, samo smo se izdigli iznad nivoa nastanka problema, kako bi pronašli najbolje rešenje i nešto iz toga naučili.

“Ništa nas ne može povrediti ako mi to ne dozvolimo.” ~ Eleonor Roosevelt

Između našeg srca i mozga se neće isprečiti naš ego, ako imamo samopoštovanje i ako smo sigurni da “vozimo u pravom smeru” i dajemo svoj maksimum za ličnu i opštu dobrobit. Samopoštovanje se manifestuje jednako kroz poštovanje vlastitih osećaja, potreba i zahteva, kao i kroz poštovanje drugih ljudi, i to na način da ih doživljavamo kao snažne i sposobne ljude, sa povremenim slabostima i manama, kao što smo i sami.

PROČITAJ OVO  Kako podići nivo energije?

Osim toga, a radi ispravne reakcije, važno je osvestiti činjenice da na gotovo iste situacije, ne reagujemo uvek isto.

Imali smo prilike čuti, a možda smo i sami izgovorili rečenicu u smislu “Znam reagovao sam ružno, ali našao me kad nisam bio dobre volje.”, a to znači da težinu neke situacije određuje naše mentalno stanje u trenutku događanja iste, to jest naša percepcija određuje našu reakciju, što znači da su okolnosti neutralne, a naše mentalno stanje, naše misli i percepcija, ih čine pozitivnima ili negativnima. Pa čak svaki događaj iz jedne perspektive može izgledati negativan, dok iz neke druge može biti pozitivan.

Kako je rekao Napoleon Hill: “Svaka nevolja, svaki neuspeh i svaka bol u srcu nosi sa sobom jednako veliko ili čak i veće seme dobrobiti.”

Teške životne krize su teške životne krize, ali uvek imamo mogućnost izbora, pa tako možemo birati kako ćemo ih nositi.

Gotovo svakodnevno susrećem čoveka, u dobi preko 85 godina, koji se više od dva desetgodina nosi sa teškom embolijom pluća, petnaestak godina sa rakom prostate i svim poteškoćama koje uz to dvoje ide. Uz sve to nikada nije prihvatio status teškog bolesnika. Svakodnevno izlazi napolje zadajući sebi obaveze koje treba odraditi, vozi auto i još uvek radi u vrtu.

Na moje pitanje kako se oseća, uvek kratko odgovara sa dobro, a onda pun pažnje i interesa pita mene kako sam ja, šta radim, kako je porodica, pita za sve članove pojedinačno. Uvek ima dobar komentar na aktuelna događanja, ili u vezi neke druge životne teme, tako da njegov sugovornik obično odlazi od njega bogatiji. Njegov moto je da ne želi biti mrtav pre nego što umre. Naravno da to zahteva silnu snagu koju najverovatnije dobija iz onoga što još uvek daje.

Stephen Covey iznosi teoriju da se samo 10 posto našeg života odvija bez našeg uticaja, a ostalih 90 posto se kreira iz onoga kako reagujemo na ono što nam se događa.

On navodi jedan banalan primer: Porodica za doručkom, ćerka se igra dok jede i slučajno prevrne šoljicu i poprska oca po košulji. On skače ljutito, galami na nju, na ženu kako je loše posložila doručak na stolu, odlazi u sobu i menja košulju, a kad se vrati nazad nađe ćerku u suzama, ženu ljutu i tužnu, odlazi na posao razmišljajući o svom lošem danu, koji će uticati na obavljanje radnih zadataka.

PROČITAJ OVO  Eckhart Tolle - Kraj patnje

Covey predlaže, da bi bilo bolje upozoriti ćerku da se za doručkom ne igra, otići u sobu i presvući košulju, pozdraviti se sa ženom i ćerkom, koje ga isprate sa zahvalnošću i poštovanjem, a on odlazi na posao razmišljajući kako je to jedan obećavajući dan. Covey je u pravu, naravno, ali ponekad jednostavno reagujemo pogrešno. Zašto?

Zašto inače sabotiramo naše zdravlje i dobrobit?

Zašto se pametna, obrazovana, zdravstveno osveštena osoba, vrlo često ponaša kako ne bi htela, reaguje svađalački na životne probleme, unosi u svoje dragoceno telo smeće, ili čini nešto slično za šta sigurno zna da je to ne vodi životu koji bi želela živeti? Ta činjenica da usprkos saznanjima, informacijama i mogućnostima, nastavljamo slediti navike za koje znamo da nam ne donose ništa dobro, zaista zbunjuje.

Odgovor je moguće u našem mozgu, jer tu je “kontrolni centar” za naše fizičko, mentalno, društveno i duhovno zdravlje, a da bi dobro izvršavao svoju, mozak zahteva negu dobrim mislima i hranjenje dobrim namirnicama.

Kad je mozak gladan i pati, tada pati i naše ponašanje, pate naše odluke, a sve utiče na naše zdravlje i kvalitet življenja. Kada brinemo o mozgu, mozak će brinuti o nama i pomoći nam da donosimo pametne odluke. Ukratko, bićemo srećniji i pametniji, sa oštrim umom, puni energije, atraktivni, mladi, živećemo duže, zdravije, bolje i imaćemo dovoljno strpljenja za mudar odgovor na sve životne situacije!

Pitamo se kako u ovoj ludnici naći lepu misao, kojom ćemo nahraniti naš mozak?

Pa ako se potrudimo da ne budemo samo konzumenti tuđih razmišljanja i ideja koje nam se serviraju iz ko zna kojeg razloga, nego pogledamo malo bolje sve oko sebe, videćemo lepotu, dobrotu, radost, jer sve je to u oku koje gleda.

Osim toga, moramo eliminisati jedan feler koji imamo. U toku dana nam se može dogoditi deset lepih stvari, a samo jedna ružna, na kraju dana ćemo razmišljati i na onu ružnu, što će nam uticati, ne samo na taj dan, nego i na kvalitet sledećeg.

Dakle, percepcija događanja utiče na našu reakciju, reakcija utiče na sadašnjost, koja utiče na našu budućnost. Moramo kratko spomenuti da isto tako budućnost utiče na našu sadašnjost, jer zamislite kako bi se dobro osećali kada bi nam se sutra trebala dogoditi najbolja stvar na svetu. Sve teškoće današnjeg dana bi bile zanemarive, sasvim lagano bi rešavali sve probleme, u iščekivanju onog sutra!

…Ana Karlović

Izvor: Alternativainformacije.com