Čoveka starog oko 70 godina, koji se čitav život bavi ovčarstvom, država reši da nagradi penzijom koja će mu omogućiti lakši život.
Novinarka ga je tim povodom zamolila da ispriča malo o sebi, i o nekom dogadjaju koji nikada u životu neće zaboraviti.
Deka započe… „ Kada sam imao 20 godina, šetajući kroz šumu naišao sam na malog psa i usvojio ga. Kako je vreme prolazilo pas je rastao, a komšije i poznanici su počeli da govore kako pas liči na vuka, i kako je to zapravo vuk. Govorili su mi kako bi trebalo da ga bacim, a ja nikako nisam hteo jer mi je bio veoma veran, svuda me je pratio i provodili smo sjajne trenutke zajedno…
Godine su prolazile a nas dvoje smo se i dalje odlično slagali, bio je veoma dobar i nikome nikada nije naudio…
Jednog dana sam se osećao umorno i legao sam da malo odremam, ali se odjednom čula glasna buka, kao cviljenje i režanje. Dok sam izašao napolje prestalo je, sve je utihnulo. Ugledao sam moje stado mrtvo, poklano, a vuk je stajao pored sav u krvi i gledao me pravo u oči…
Veoma besan uleteo sam u kuću, uzeo pušku i ubio ga! Nisam znao u tom trenutku šta da radim sa tolikim ovcama, pa sam zvao komšije da ih nose dok još meso nije počelo da se kvari…
Dok smo sklanjali ovce, ugledali smo tri mrtva vuka medju njima… I, tada sam shvatio šta sam uradio…“
Završi deka u suzama njegovu priču, koja ima veoma važnu poruku!
NIJE BAŠ UVEK SVE ONAKO KAO ŠTO IZGLEDA! NE PROCENJUJTE SITUACIJE I LJUDE NA OSNOVU TOGA ŠTO STE VIDELI PRVI PUT!
