Bezgranična sveprisutna svest izražava se na mnoge načine. Svest nema formu, nema granice, ona je Sve što Jeste. Svaki oblik odigrava se u toj svesti. Modernim jezikom možemo reći da je svest poput atoma ili nekog drugog pojma kojim označavamo temeljnu jedinicu od koje se sve sastoji. Sve je sačinjeno od nje.
Dakle, Sve što Jeste je ta jedna Svest. Kako bi iskusila razne percepcije sebe, odnosno uglove gledanja, svest se igra stvaranja raznih oblika, njihove destrukcije kad oblici završe sa izražajem i onda opet sve ispočetka. Kao što se feniks uvek nanovo rađa i umire, odnosno transformiše, sve što se rodi zatim i umire u toj svesti, a svest ostaje netaknuta. Svest je dakle jedina Istina (ono što je isto, stalno, ono što se ne menja).
Svaka je forma prvobitno vibracijska. Vibracija određuje prvi korak formiranja svesti. Postoji više slojeva formiranja, manje definisanih odnosno lakših, ili više definisanih odnosno težih. Materijalni sloj je samo jedan od njih, i to poslednji.
Kako bi spoznala svoju prirodu, svest stvara čoveka. Čovek kao forma u sebi sadrži mogućnosti za više percepcija stvarnosti. Svest kao čovek može iskušavati materijalni svet, emocionalni, mentalni i vibracijski, te na kraju spoznaje samu sebe.
Kad je čovek potpuno identifikovan sa materijalnim iskustvom, ona/on iskušava percepciju svog sebstva kao tela. Dakle, on/ona sebe vidi kao telo i po malo čemu se razlikuje od iskušavanja životinjskih formi. Više se razlikuje od gliste, ali manje od majmuna koji je npr. forma u kojoj se počinje iskušavati socijalni život.
Čovek društvenim uslovljavanjem nagomila sistem verovanja, odnosno misli koje su mu se ponavljale u ranom razdoblju. Svest kako bi iskusila stvarnost, podaruje pažnju ponavljanim mislima, odnosno poveruje u misli i tako dobijamo čoveka identifikovanog sa nakupljenim mislima, odnosno svesnim i podsvesnim umom – umnog čoveka – homo sapiens. Ovakav oblik svesti dugo se izražavao na Zemlji.
Svest hipnotizirana mislima koje za sobom izazivaju emocionalne reakcije zapisana je u knjigama kao Adam i Eva koji su iskusili plodove znanja, odnosno intelekta. Prognani iz raja Jedinstva, lišeni svoje božanske prirode, ti ljudi iskušavaju dualnost. Svaka je forma hipnotizirana nagomilanim mislima koje se sukobljavaju sa njihovom istinskom prirodom. Njihove emocije im pružaju vođstvo , ali hipnotički učinak do nedavno na Zemlji je bio toliko jak da je retko koji ljudski oblik uspeo razbistriti glavu i nadići sferu dualnosti, odnosno ličnog identiteta.
Dakle, Zemlja je do nedavno bila dominantno igralište za iskušavanje percepcije dualnosti ( „ja i ti“, „crno ili belo“, „bog nad čovekom“, „srbin protiv hrvata“). Zapamtimo da je svaka percepcija samo način gledanja, nije tačna ili pogrešna, poverovana je, ali uvek iluziorna. Istina je ono što je stalno isto.
Ono što danas vidimo da se događa jeste buđenje svesti u čoveku. Svest kao da postaje svesna same sebe na neki način. Iako se svest ne može spoznati jer je ona pasivnost u kojoj se sve događa, u mnogim se ljudima pojavila potreba da spoznaju tu Istinu. Oni sve više postaju svesni svoje prvobitne prirode iz koje se svi ostali laki oblici (emocije, misaoni oblici) i teški oblici (materija) pojavljuju. Svest kao da počinje biti svesna svog oka koje sve percipira. Iako ga ne vidi, postaje joj jasno. Pažnja u čoveku više nije usmerena samo na platno projekcije, nego postaje svesna samog projektora.
Veliki se broj jedinki budi od hipnoze svog neosvešćenog uma (um/karma/sotona) i nakupljenih neproživljenih emocija (energija u pokretu) koje svojom prividnom stalnošću daju osećaj identiteta, imitirajući stalnu Svest koja je jedini identitet. Svaka misao i emocija pokušavaju biti stalni u promenjivim trenucima onda kada svest u čoveku još nije otkrila pravu stalnost odnosno istinu. Kada čovek osvesti taj svoj stalni deo sebe, za koji se čini da je ceo život tragao, on postaje slobodan, on prestaje da bude prividno odvojen od svega ostalog, spoznaje širinu svog bića, postaje ljubav, prestaje biti umno „ja“.
Ništa ne može videti sebe, pa tako dok svest igra ulogu sebstva kao misli i emocija, ona ih nije potpuno svesna. Kada svest sve manje percipira sebe kao misao ili emociju, jer ih postaje svesna (vidi je kako se događa u njoj), prvo neosvešćene emocije i misli počinju izbijati na površinu.
Čovek tako postaje svestan svih teških emocija koje je potisnuo i svih legija nekontrolisanih misli u koje je podsvesno poverovao. Umni čovek evoulira u novi oblik postojanja.
Autor: Saša Iris Pavan
Izvor: NovaSvest.com
