Fjodor Dostojevski – citati i biografija

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, svojim perom, kojim je neopisivo vešto oblikovane misli nebrojeno mnogo puta pretočio u zapisane reči ostavio je neizbrisiv trag u istoriji umetnosti i iscrtao je putokaz ka razvoju književnosti koja se pod njegovim uticajem iz pravca realizma, razvila u pravac modernizma.

Naime, Dostojevski koji je i sam kao književnik svoje stvaralaštvo usmeravao i oblikovao najpre pod uticajem i u okvirima realizma, bio je prvi koji se usudio da u književnosti pronađe mesto filozofskim raspravama i dramatičnim dijalozima i da ih na prefinjeno vešt način pretvori u književni oblik i formu izražavanja. Takvim činom, podstakao je brojne druge književnike, svoje savremenike, da i sami preoblikuju svoje književno izražavanje, pa se postepenim ali sigurnim putem pod njegovim uticajem književnost iz pravca realizma razvila u pravac modernizma.

Dostojevski nije bio tek jedan u nizu umetnika koji su spremni da kroz fikciju stvore likove koji kao izmišljeni ne bi ni morali da imaju niti proživljavaju sudbine kakve su bliske realnom čoveku. On je posedovao ogromnu intelektualnu širinu kroz koju je bio sposoban da na savršeno precizan način sagleda i obuhvati ljudsku psihu i da sve ono što je nestvarno približi stvarnom. Kroz sudbine likova koje je sam kreirao, ispreplitao je segmente i osobine bliske stvarnim ljudima.

Zbog toga, sa likovima koje je Dostojevski izmislio, lako je poistovetiti se i u teorijama koje se provlače kao osnovne teze njegovih dela, lako je pronaći suštinu. A suština književnog izražavanja kakvom je težio Dostojevski, bila je upravo to, da ima suštinu. Duboko zaronjen u svoju stvaralačku dubinu, Dostojevski je pisao o svemu onome u šta je vešto uspevao da pronikne, a toga je svakako bilo puno.

Pisao je o smislu i o besmislu, o moći i o nemoći, o gordosti i o slabosti, o sujeti i o savesti, o pohlepi, o pokajanju…  Pisao je o sreći i o nesreći… O svemu onome što je u čoveku i oko čoveka zaista bitno, ali i o svemu onome što je  čoveku tako blisko i što je oko čoveka tako prisutno, a što je opet tako nebitno.

U želji da vam približimo stvaralaštvo ovog velikog književnika, podelićemo sa vama citate, kroz koje ne samo da se ogleda umeće njegovog književnog izražavanja, već se pronalazi i čitav niz pouka koje su korisne za život.

U nastavku teksta, podelićemo sa vama i njegovu biografiju.

Dostojevski – citati

– “Čovek je sklon da nabraja svoje nevolje, ali nikada ne nabraja radosti. Kada bi ih nabrajao onoliko koliko one to zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.”

– “Mnogo nesreće, dospelo je na ovaj svet kao posledica nemarnosti i kao posledica neizgovorenih reči.”

– “Voleti nekoga, to znači biti spreman sagledati ga onako, kako ga je Bog stvorio.”

– “Izgleda kao da druga polovina čovekovog života ne sadrži ništa osim navika koje je čovek stekao u prvoj polovini života.”

– “Najveća sreća, krije se u spoznaji izvora nesreće.”

– “Glup čovek koji je postao svestan da je glup, više nije glup.”

– “Ako pre svake usluge koju učiniš prijatelju prvo razmisliš šta ćeš dobiti za uzvrat, onda prijatelju ništa nisi dao, već si mu prodao.”

– “Svi ideali ovog sveta, nisu vredni ni jedne suze bilo kog deteta.”

– “Tiranija je navika koja je prerasla u potrebu.”

– “Ne možete ni da zamislite kolika tuga i koliki bes obuzmu dušu onda kada veliku ideju koju dugo već poštuješ kao da je svetinja, dohvate nevešti ljudi, pa je izvuku na ulicu pred glupake, kakvi su i oni sami.”

– “Laganje je jedina privilegija čoveka, koja nije data drugim organizmima.”

– “Nekoga je bolje imati među neprijateljima, nego među prijateljima.”

– “Ukoliko si se uputio prema cilju, ali si putem počeo da zastajkuješ, kako bi kamenjem gađao svakog psa koji na tebe laje, onda nikada nećeš stići do cilja.”

– “Ukoliko želiš da budeš poštovan, prvo moraš poštovati sebe. Tek tada će te i drugi poštovati.”

– “Učiniti prvi korak ili izgovoriti novu reč, nešto je čega se ljudi najviše boje.”

– “Tajna ljudskog života nije u tome da živi, već da zna zašto živi.”

– “Ukoliko si u nečemu uspešan, ili će te kopirati, ili će ti zavideti, ili će te mrzeti.”

– “Ništa na ovom svetu nema veću težinu od iskrenosti i nešta nije lakše nego laskanje.”

– “Sve ima svoju granicu, koju je opasno preskočiti. Kada je preskočiš, ne možeš se nazad vratiti.”

– “Braćo, ne mrzite ljude zbog grehova koje imaju. Ljubite ih onda kada znate da su grešni, jer takva će vas ljubav učiniti sličnim Bogu.”

– “Jedna pamet je dobra, a dve pameti su još bolje.”

– “Čovek je nesrećan samo iz jednog razloga, a to je što nije svestan da je srećan. Ko to shvati, postaće srećan upravo sada.”

– “U životu ne postoji ništa uzvišenije, ništa jače, ništa zdravije, niti išta korisnije za budućnost, od neke drage uspomene, posebno ako je ona vezana za detinjstvo.”

– “Pravednik umire, ali njegova svetlost za njim ostaje.”

– “Težim ka tome da zavolim život više od njegovog smisla.”

– “Onaj ko sam sebe laže i ko veruje u svoju laž, stići će dotle da više neće prepoznavati istinu ni u sebi ni oko sebe, već će prestati da poštuje i sebe i druge.”

– “Da bi se moglo postupati razumno, neophodno je samo jedno, imati razum.”

– “Čovek se samo sopstvenim stradanjem penje ka uspehu.”

– “Onda kada je bogatstvo izgubljeno, tada ništa nije izgubljeno, ali onda kada je zdravlje izgubljeno, tada je skoro sve izgubljeno.”

– “Pre nego što se usudiš da kažeš ljudima kako treba da žive, prvo im to pokaži na svom primeru.”

– “Mnogo je ljudi koji ne misle sami, već žive od misli koje su smislili drugi.”

– “Ukoliko raj nije u tebi samom, onda u njega nikada nećeš ući.”

Dostojevski – biografija

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, rođen je jedanaestog novembra hiljadu osamsto dvadeset prve godine u Moskvi, kao drugo od ukupno sedmoro dece koliko su ih njegova majka Marija i otac Mihailo imali. Porodice njegovih roditelja, bile su grkokatoličke plemićke porodice poreklom iz Belorusije, koje su emigrirale u Rusiju i preuzele pravoslavnu veru, pa iako je rođen u Moskvi, Dostojevski je poreklom zapravo Belorus.

Dostojevski je kao jako mlad momak ostao bez oba roditelja. Majka mu je umrla od tuberkuloze kada je imao svega šesnaest godina i on je neposredno nakon njene smrti zajedno sa svojim bratom mimo svoje volje poslat na Vojnu akademiju u Sankt Peterburg. Samo dve godine kasnije, dobio je vest o smrti svog oca, za kojeg se pretpostavlja da je ubijen od strane kmetova koji nisu želeli da tolerišu njegovo ponašanje koje je bilo posledica alkoholizma.

U periodu u kojem je trebalo da bude posvećen Vojnoj akademiji, Dostojevski nije uspevao da se značajno dokaže niti da postigne uspeh kakav bi se na akademiji cenio. Razlog tome, bio je što ga zvanje koje bi tu mogao da stekne zapravo nikada nije zanimalo.

Umesto da se kako je to očekivano od njega posveti matematici, Dostojevski je čitao knjige i posebno se divio stvaralaštvu Balzaka. Njegovo divljenje prema stvaralaštvu Balzaka, bilo je toliko veliko da je odlučio čak da prevede njegovo delo “Evgenije Onjegin” na ruski jezik i to je bilo ujedno prvo izdanje pomenutog dela na ruskom jeziku.

Ubrzo nakon toga, tačnije hiljadu osamsto četrdeset šeste godine, Dostojevski je došao na ideju da se i sam oproba kao pisac, pa je objavio svoj prvi roman pod nazivom “Bedni ljudi”. Ovaj roman, imao je formu epistolarne proze, a kritike koje je Dostojevski na račun njegovog sadržaja dobio, bile su vredne njegove odluke da čitav život posveti pisanju. Naime, brojni uvaženi književni kritičari tog vremena, ocenili su ovaj roman najvišim ocenama, a jedan od njih, Visarion Belinski, Dostojevskog je čak nazvao “novim Gogoljem”, rekavši upravo ovu rečenicu o njemu:”Rodio se novi Gogolj.”

Međutim, razvoj njegove književne karijere, nije odmah nakon toga nastavio da se kreće uzlaznom putanjom. Naprotiv, samo tri godine kasnije, dakle hiljadu osamsto četrdeset devete godine, nakon izdavanja pripovetke “Bele noći”, Dostojevski je uhapšen pod optužbom da se na takav način viđenja i pismenog izražavanja suprotstavio vlasti. Pod takvom optužbom, proveo je ukupno osam meseci u zatvoru u “Petropavlovskoj tvrđavi”, gde mu je nakon suđenja izrečena smrtna presuda, na osnovu koje je trebalo da bude streljan.

Ipak, takva kazna je preinačena u kaznu koja je podrazumevala obavezu na osam godina teškog rada. Za vreme tih osam godina u okviru kojih je neprekidno bivao premeštan sa mesta na mesto i upućivan na težak fizički rad, Dostojevski je dobio više epileptičnih napada i njegovo zdravlje bilo je u potpunosti skrhano.

Hiljadu osamsto pedeset i četvrte, Dostojevski je oslobođen iz zatvora, ali je prognan u Sibir. Tokom boravka u Sibiru, Dostojevski je bio stacioniran u “Semipalatinskoj tvrđavi” u kojoj je proveo pet godina, obavljajući funkciju inžinjerskog poručnika sedmog bataljona.

U periodu koji je proveo u Sibiru, Dostojevski je postao okrenut religiji. U pomenutom periodu, odlučio je i da se oženi Marjom Dmitrijevnom Isajevom, udovicom svog prijatelja, sa kojom se hiljadu osamsto šezdesete godine vratio u Sankt Peterburg.

Međutim, novi životni poraz, Dostojevski je doživeo kada mu je nakon samo četiri godine braka supruga preminula i kada mu je neposredno nakon toga preminuo i rođeni brat za kojeg je posebno bio vezan.

Dostojevski je tada upao u veoma tešku finansijsku situaciju, izdržavajući ne samo sebe, već i bratovu udovicu i bratovu decu. Pogođen teškim životom, Dostojevski se odao kocki i alkoholu.

U nameri da se izvuče iz teških okolnosti, odlučio je da se ponovo posveti književnosti i napisao je knjigu “Zločin i kazna”. Izdavač koji je pristao da mu izda pomenutu knjigu, ponudio mu je novčana sredstva dovoljna za izdržavanje porodice pokojnog brata, pod uslovom da napiše još jednu knjigu.

Tada je Dostojevski napisao roman “Kockar”.

Nekoliko godina kasnije, kada se oporavio od nedaća, koje su se nizale jedna za drugom u njegovom životu, dostojevski je upoznao i nedugo zatim oženio svoju drugu suprugu Anu Grigorjevnu.

U toku braka sa njom, napisao je svoja najveća dela.

Devetog februara hiljadu osamsto osamdeset prve godine, Dostojevski je preminuo u Sankt Peterburgu.

Pročitajte i ovo: