Jednom je jedan bogat čovek uzeo sina za ruku i poveo na put u nameri da pokaže svom sinu kako siromašni ljudi žive. Proveli su nekoliko dana na farmi jedne veoma siromašne porodice.
Po povratku kući, otac je upitao sina je li mu se dopalo putovanje. „Jeste, oče. Dopalo mi se“ – odgovorio je dečak. „Jesi li video kako žive siromašni ljudi?“ – upitao je otac. „O, da!“ – glasio je odgovor. „I koju si pouku doneo sa našeg putovanja?“ – ponovo upita otac.
Sin je odgovorio: ”Mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri. Mi imamo jedan bazen koji zauzima polovinu dvorišta, a oni imaju potok koji nema kraj. Pred našom kućom sijaju lampioni, a kod njih zvezde. Naša terasa se širi do prednjeg dvorišta, a kod njih je prostrano na sve strane. Mi imamo parče zemlje na kome živimo, a oni beskrajna polja što se ne daju sagledati. Mi kupujemo hranu, a oni je sami gaje. Oko naše kuće su zidine, a oko njihove prijatelji.”
Otac je ostao bez komentara.
A onda je sin dodao: ”Hvala ti oče, što si mi pokazao koliko smo siromašni.”
Prečesto zaboravljamo ono što imamo misleći samo na to šta nemamo. Ono što je za nekog od nas tričava stvarčica, za nekog drugog je dragocenost. Sve zavisi samo od toga sa koje se strane pogleda. Ponekad nam dečje mišljenje skreće pažnju na ono što je zaista važno u životu.
Izvor: ForensicSoul.com
